Наши новости

болденон рестэк

Препарат Кломид применяется в лечении бесплодия, для стимуляции овуляции. При этом питаюсь по 5 раз в день, при чем порции приличные, но никак не наберу вес. Чувствую прилив сил, как-то аж не по себе, думаю - это от Сустанона.

Дата:09-Nov-2018 00:22

как принимать сустанон видео

В данный момент подобных белковых растворов довольно много, но «Альвезин» считается самым популярным. Этот препарат существенно ускоряет синтез белковых молекул.

Дата:09-Nov-2018 00:22

молдавские стероиды отзывы

Врачами, производящими спортивную терапию, советуется, употребление сочетать с ингибиторами ароматазы, к примеру, провироном.

Дата:09-Nov-2018 00:21

Данабол чита

Модель: 33 mg 24 tab
Бонусные баллы: 0
Наличие: В наличии
Цена: 417,00 р.
Количество:  Купить
   - или -   

Отац се насмешио и рекао му: – Донеће можда чашу или две, а можда и канту од три литре. Ево, однеси јој ту просфору, и реци да поједе читаву. Приликом сусрета отац Сава јој је са осмехом рекао: – Ево и Ане! Уочи молебана, свима се обратио са следећом молбом: – Помолимо се сада искрено за болесну Параскеву. Отац је благословио да јој се са тог молебана однесе света водица и просфора. Болесник је прво био без свести, а онда је почео да повраћа, тако да су морали да га изведу на улицу. Лекари више нису могли да пронађу рак, па су рекли да су погрешили у дијагнози. Отац јој је весело рекао: – Једна жена је такође имала рак, али јој је по милости Божијој нестао; тако ће бити и са тобом. “ Операцију су отказали али су и даље били опрезни. После очеве смрти, често сам га сасвим јасно виђала у сну. Пробудила сам се, али и даље нисам могла да дођем до даха. И схватила сам: отац има схиму, то је највиши ангелски чин, а највиши ангелски чин налази се на трећим небесима. Послали су ми писмо да се из старчевог гроба шири миомирис, те сам одлучила да пођем тамо, мада се нисам добро осећала. И тек што сам склопила очи – видим оца како стоји поред постеље и каже:“Ја сам и овде са тобом“. Тако сам доживела 33 године, а неколико пута била сам на ивици смрти. Упознала сам добре људе и отишла у цркву, где сам заказала молебан са акатистом Мајци Божијој. Осећала сам да ће се завршити лоше, а ни сам професор који га је лечио ништа добро није могао да обећа. Отпутовала сам огрејана надом у милост Божију и старчеве молитве. Дакле, не треба да будете као бара, него као дубока река. Тако сам непланирано отпутовала авионом и након обављеног посла искористила прилику да дођем у Печере. Гледајући старчеву фотографију, замишљала сам да личи на оца Јована Кронштатског, да је висок и наочит. После службе стојим крај бунара и чекам га да изађе из Успенског храма. То је било давно, па се не сећам баш свега шта је отац рекао, али се сећам да сам хтела кроз земљу да пропаднем. Заиста, мамина природа, иначе кротка и смирена, због болести се потпуно изменила. У среду увече дођем кући, заправо код духовне сестре Е. код које сам била у гостима и испричам јој о својим проблемима. Старцу сам се обратила кратко, као у телеграму, молећи га за помоћ. Сви су се чудили како ми је пошло за руком да у тако кратком року обавим веома сложен задатак. Са сузама сам му се у мислима обратила: “ Драги оче! Стизали смо један по један, а када смо ушли у авион установили смо да нас је дванаесторо. Сећам се срећних година, када је отац још био са нама, на земљи. Тада се она сетила како је помислила да је отац баш мали. Ја стојим у углу храма и плачем, сама са својом тугом. Благосиљајући ме пред повратак кући отац ми је дао просфору и само рекао: – Молићу се. Када их је прочитао, осмехнуо се и рекао: – Ти као да си ме у стопу пратила… Дошао је да посети болесника, али овај га је одмах испратио: – Касно је за причу, дођи сутра. Тешећи ме, он је рекао: Ти си моје чедо, ево ти једна фотографија и молитве. Обишла сам много кућа, али нико није хтео да нас прими. Ево шта је изненађујуће: довољно је просто написати писмо оцу и све тешкоће се разрешавају. Пало ми је нешто на памет, па сам написала оцу: „Зар не би било добро да у породици имамо неког свештеника, пошто је много нас који грешимо, а нема ко да се моли пред престолом? Сина су узели за ипођакона код владике, а потом сс уписао и на богословију. Или напишеш о некој слабости код деце, замолиш за помоћ, и одмах долази до промене на боље. Једном сам се молила у Михајловској цркви, служба тек што се завршила, кад зачујем у себи глас: „Изађи“. Владика је био у Немачкој и одатле је донео сат који је требало окачити на зид. Следећег дана дође на посао, а отац га пита: – Зашто ниси однео чарапе? Драгог баћушку, оца Саву, први пут сам видела 1974. Отац ме је примио за духовно чедо и одмах ми благословио Богородично молитвено правило. Она је већ знала да отац ништа не даје тек тако, али ја још ништа нисам схватала. Моли се Мајци Божијој Игуманији, и Она ће све да уреди. После неког времена отац ми је дао акатист Васкрслом Исусу, где је у икосу припев: „Христос Васкрсе из мртвих…“ После очеве смрти отпутовала сам у Ригу. Колебала сам се, али сам након молитве ипак донела одлуку: „Ако буде Божија воља отићи ћу“. Ту сам почела да се ругам себи због тога што сам се плашила да примим бројанице од оца Саве. Пријавила сам се на курс за диригенте на Петроградској Духовној семинарији. Стигли смо до Тимашевска, свештеник је изашао да пије воде, а потом улази у аутобус и каже: – Добро, хајде, одложићу свој посао, идем да служим. Седео сам тамо и горко жалио што нисам послушао оца. Бринем: шта да радим, где да нађем цигле, глину, песак, гвоздене обруче; ни једног мајстора за пећи не познајем.А онда се обратио мени: – Иди сутра, поведи и куварицу и Е. Следећег дана, након што је пробала просфору, болесница се више није могла препознати: била је спокојна и радосна. На крају Литургије опет је ушао у храм, али му је убрзо поново позлило, па су га положили у угао покрај пећи. Помолимо се: оно што је људима немогуће, Богу је могуће. После годину дана позвали су је на контролу и предложили јој операцију како се тумор не би обновио. Дао ми је једну марамицу и рекао: – Стави ову марамицу на уста. Са радошћу сам прислонила марамицу на уста и кратко је тамо задржала. Хтела сам да знам које му је место одређено после четрдесет дана. Обраћала сам се лекарима, но они нису могли да ми помогну. Потпуно очајна пошла сам код оца и све му испричала, на шта је он рекао: – Не очајавај. Вратила сам се од оца онога дана за који је била заказана операција и одмах сам пошла на Институт. Затим је рекао: – Причешћујте је чешће, она ће ускоро да дође код мене, па ћемо заједно да се молимо за вас. Отац се трудио да сједини оне који су се разликовали по карактеру, зато је говорио: – На мору каменчићи ударају један у други и тако постају глатки. Помислила сам: „Отрчаћу само да га видим, па се враћам“. Он је пружио ту кесу духовној сестри која је стајала иза мене и каже: – Маргарита, Н. Он долази и пред многобројним народом каже: – Ево Н.! “ она је равнодушно одговорила: – Живите како хоћете. Нису знали да сам по очевим молитвама све завршила за само шест сати. Толико је делотворна и силна била старчева молитва. Неки од нас осетили су фини мирис који излази из старчевог сандука. То је био празник: једни се радују што путују, а други их весело прате. Онима који су у возу је лакнуло: „Коначно полазимо! “ А они који су остали бришу сузе због доброг разлога, завидећи онима који су отпутовали. Моја познаница Ана М., духовна кћи оца Саве, увек је за време одмора путовала по светим местима. Следећег дана, када сам стигла кући, брат ми прилази и каже: – Сестро, ево шта сам смислио, да поделимо кућу и да теби направимо посебан улаз. Ујутро је дошао свештеник, прочитао братовљеву исповест, причестио га и окрепио беседом. У болницу више није ишао, а нога је престала да га боли. написала сам своју исповест, узела старију ћерку која је ишла у први разред, па смо пошле у Печере код оца Саве да нас прими за духовна чеда. Када се отац поклонио моштима преподобномученика Корнилија и пошао ка олтару, ја сам му у руку гурнула исповест. Одмах сам помислила: „Како ће знати чији су то греси? Прошло је тако неколико месеци, а онда ми је моја претпостављена на послу рекла: – Доделили су ти собу. Отац се попео на столичицу и почео да закуцава ексер. Дошла сам ујутро, а у четири сата поподне стиже телеграм – позив у Патријаршију, поводом одласка у Јерусалим. Пријемни испит био је врло тежак, мало ко је прошао, а многе девојке су из сале у којој је била комисија излазиле са сузама. Само треба да обавестимо диригента и жену која прави просфору. У мислима сам се обратила оцу: „Оче, благословите мога сина макар и погледом“. – после молебана, када су сви свештеници пошли у олтар, отац је прешао на нашу страну, пришао мом сину (мада га никада није видео) и дао му за благослов велику просфору. Чим је ушао у Успенски храм, одмах су га окружили људи, тако да му се није могло прићи. Молим оца: „Само ти ми можеш помоћи својим светим молитвама“. Два човека пролазе поред нашег дворишта и питају има ли посла. Сами су донели све што је било потребно и за три дана су завршили посао. Она га је допустила у тренутку када су је обилазили пред смрт. Једном тако идем на посао, кад ме сретне матушка Е., као што јој је отац и рекао: – Сада ћеш срести В., нека дође код мене.Али када сам рекла да ћу поћи сама, она је рекла: – Добро, онда ћу поћи и ја. Кад ми је давао да пијем свете воде, говорио је:“ Ова водица ће да те извуче са дна ада“. То је било велико чудо које је запрепастило целокупно медицинско особље. Рекао је да путује за Талин, али да воз из неког разлога није пошао. Мислила сам да иде на воз, али он ми се тихо приближио. Истога тренутка муж ме је оставио на миру, сав слаб и обузет страхом, а да би се оправдао рекао је: – Нисам хтео да ти урадим ништа лоше. А он јој благослови да иде у село удаљено седам километара и да одатле сваки дан долази у манастир. Та опна се осушила и цисту су лако уклонили, а да при томе плућа нису повредили. А она ће: – Ноге су ми се одузеле – и почне да плаче. Наговорила сам раднике да се врате, натерала их да се прекрсте, пала сам на колена, помолила се и попрскала земљу освећеном водом… Али брат је наставио да пије, мада ме више није нападао. Следећег дана она ме опет пита: Јеси ли ишла да видиш собу? Зид је од цигала, а ја сам га усмерио између две цигле. Ја му кажем: – Замолите старца, оца Саву, он ће вам помоћи. Сестра му рече да још није попио вино, али он понови: Морам да идем. Претварајући се да хоћу у тоалет, склонила сам се у страну и свом душом завапила оцу: „Помозите, спасите! Отац иде, погледа ме и каже: У пасхалне дане се не чита „Царју небесни“. Пут је био дуг, па сам са сузама молила Господа да успем да узмем благослов од оца пре него што пођем. Отац је ишао са стране на којој сам стајала са сином. На станици је било много људи, а испред благајне огроман ред. Ето каква чудеса Господ чини по светим молитвама нашег драгог оца. То се догодило након једне операције коју сам имала. Но, ко ће ми код куће помоћи, ако ми нису помогли у болници? Приљубила сам очеву фотографију уз себе и без обзира на неиздржив бол, успела да заспим. Ја опет не знам шта да му кажем, само сам промуцала: Спаси, Господе. Ја нисам знала вољу Божију па сам им на украјинском одговорила (јер тај манастир је био у Украјини): – Како Бог да. Сада имам другу одећу, по милости Божијој, Царица Небеске и светим молитвама драгог оца – монашку. Али мајка је добро знала да старчев благослов мора да се извршава.Због породичних обавеза нисам могла да дођем на сахрану мог духовног оца. Сетила сам се јеванђелских речи: „Не окрећите се за собом“, и заиста сам отишла од куће не окрећући се, мада веома узнемирена. На сваки начин је покушавао да ме убије, али тако да не буде никаквих рана. Три пута ме је замолио за опроштај, а онда је отишао. Отац ми је ставио руку на раме које ме је болело, а затим ми је дао поклоне и рекао: – Поједи то код куће, а ја ћу се помолити. После очеве смрти лекари су констатовали да имам тумор. Једном када сам му носила обед, појавила ми се мисао: „Ево, одлазим оцу, трудим се, припремам му обед, а када ће он рећи да ли кувам добро или лоше? Једна од духовних чеда из Сочија причала је следеће. Буквално следећег дана током Литургије у Покровском храму она је певала читаву службу. Лекари су констатовали да има цисту на плућима и да јој је потребна операција. Да је операција изведена раније дошло би до повреде плућа, а овако је циста отпала сама од себе. Отишла сам код оца и рекла му: – Александри су се одузеле ноге, а хтела би сутра да се исповеди. Пошто није могла да иде до куће, одвезли смо је на санкама. Једном је чак рекао: – Моја сестра је ипак – добра жена. Свештеник је ушао у олтар и ускоро се зачуо возглас: служба је почела. Један од радника носача почео је сувише присно да се односи према сестри. Трком се спустио низ степенице и одјурио низ улицу. Дошла сам и све му испричала, а он је рекао: Молићу се. Дошао је и неки војник, рекли су му да нема никаквих карата. Не могу да верујем сопственим очима да држим карту у рукама. Једном сам са духовном сестром путовала код оца у Печере. “ Онда сам се вратила на своје место, и чујем како један од оне двојице каже другоме: Хајдемо одавде. Читаву Литургију сам проплакала, марамица ми је била потпуно мокра, н то марамица коју ми је дао отац. И ево, кад ми је тешко и кад пожелим да нешто променим у свом животу, сетим се тих речи: „Од свога крста нигде нећеш побећи“. Када је требало да мој син пође у први разред, имала сам велику жељу да добије благослов од оца Саве. Када је дошао до нас, положио је дечаку руку на главу. Многа деца су негде путовала уочи почетка школске године. Сина су притисли, дете плаче, а ја му кажем: – Сине, не плачи, стој овде уз мене – ја се од благајне не одвајам. Спремила сам се да пођем код оца и размишљам: „Нећу да носим скупе колаче. Донесем му тако јефтине колаче, а он вели: – Сама, сама их поједи, мени не требају. Следећи пут узела сам најбоље, брижљиво сам их запаковала, и отац је све примио. Дошла сам код оца, а он каже: – Господ ми је открио да треба да престанеш да једеш све слатко, јер се над тобом надвија болест: шећер уопште да не једеш, мед ни да помиришеш, и уопште, да једеш више воћа у било ком облику. Кад сам дошла кући, после обеда, узела сам кашику слатког и промешала је у води: то је сируп, то ми је дозвољено. Радило се о упали слепог црева, али се нисам на време обратила лекарима. Пробудим се и помислим: наједном је све тако мирно. Али онда се покренем и видим да нема никаквог бола. Затим ми даје иконицу Мајке Божије са птичицама: – Бићеш као птичица. Живела сам идући од манастира до манастира, као птичица. А онда су манастире почели да затварају, и да шаљу свакога где је хтео. Баћушка јој је говорио: – Ево ти хлеб, да нахраниш оне који дођу.Одговорили су да је нестао пре годину дана и да је по свему судећи био убијен. Онда је пошла код оца, који јој је дао свето масло и рекао да помазује ногу. Добила сам и сапутника – старешину наше црквене општине који је боловао од астме и врло тешко дисао. Отац је тада служио у парохијској цркви села Палице у Псковској области, па смо од воза морали да идемо километар и по или два пешке. па смо мислили да нећемо ни поћи тога дана, јер смо каснили на воз. неочекивано се догодило да се наша велика породица, која је живела 40 година на истом месту, преселила у то свето место. ми каже: – Хтела бих да одем у манастир код оца Саве, па сам молила Царицу Небеску да ме ти тамо поведеш. Ипак, ја из неког разлога нисам веровала да ће очев благослов пропасти. Када сам се вратила кући радила сам све онако како ми је отац благословио. Ево како ми је о томе причао: – Идем тако и одједном ми се све заврти. Никаквог насеља нема у околини, а ја већ изнемогао. Даље је причао: – Одмах сам окренуо оружје у том правцу. Она је после рата остала удовица, а имала је двоје деце. Тада је схватила да очев благослов није био дат узалуд. – Онда иди упали свећу пред иконом Мајке Божије „Тројеручица“ и помоли се: „Ти си Владичице исцелила одсечену руку преподобном Јовану Дамаскину, исцели и моју руку! Није ни приметила када је бол нестао – истога дана или сутрадан.Мада смо ишли обичним темпом, мој сапутник је рекао: – Ја не могу тако брзо као ви. Приђемо му, узмемо благослов, а он са осмехом весело каже: – Касните на воз, али дајем вам благослов да пођете. Мој сапутник вели: Ја се мало бојим: мрак је, а треба да идемо кроз шуму. Одједном, прилази нам очева духовна кћи и каже: – Ја такође путујем са вама. Изашли смо на раван, прав пут, где су се у даљини видели фарови воза. Отац је обишао кућу, осмотрио оно што смо урадили и рекао: – Потрајаће две године. Кућица је била врло удобна, одмах поред парохијског храма, а ни манастир (Тројице-Сергијева лавра) није био далеко. – Спремнте се – одговорила сам – ја већ некако имам благослов за пут. Прошло је 15 или 20 година пре но што се благослов на диван начин испунио. Из манастира је у Москву стигло троје гостију које сам сачекала на станици. Када сам дошла на посао, директор ме угледа и рече: – Хвала Богу, М. И не једном сова ме је обавештавала одакле долази опасност. Раније цела караула није спавала, а сада су почели да говоре: – Данас је на стражи Е. По очевим светим молитвама, син је мирно одслужио војску и вратио се кући. Плакала сам зато што мене неће имати ко да се сети када умрем јер никог немам. Изненада сам осетила неодољиву жељу да пођем код оца, мада за то нисам имала никакав конкретан разлог. Једном је у Великим Лукама отац после службе свима делио дарове: неком просфору, неком јабуку, неком колаче, неком бомбоне, а мени је дао дечији пешкир и свето масло. Дошла сам кући и убрзо потом се разболела: страшна главобоља и чиреви по глави и на лицу.Плачем и на престајем, а једна од духовних чеда каже: – Баћушка, можемо ли и ми тако да погрешимо? А онда сам изгубила новчаник у коме је био новац за повратак кући. Било ми је тешко у Печерима и здравље ми се погоршало. – Шта, синоћ је код вас настала паника око тога да ће мајка умрети? У једној благочестивој породици ћерка је решила да се уда. Веома сам се забринула јер нисам имала ни новца, ни материјала, ни кројачицу, а све је требало да буде сашивено за недељу дана. Уз пут ме пресретну два мушкарца, наоко пристојно обучена, ухвате ме испод руке и поведу са собом. Много сам туговала и плакала, јер ми се јако ишло у манастир. Нисмо могли да живимо нормално, а нисмо могли ни сасвим да се растанемо. Отац ме погледа и рече: – Добро, Људмила ће да шије капуте и кошуље. Када смо се вратили кући, обишли смо све модне салоне у граду, али нигде нису хтели да ме приме да радим, осим на једном месту, где се шију капути и кошуље. Одлучила сам да променим посао и испричала то духовној сестри. Написала сам му увече, а ујутро сам пошла на посао и радила сасвим нормално, као и сви други. Само сам новац потрошила, а никакву утеху нисам добила. Пришла сам му и питам га: „Да ли ви мене сматрате за своју духовну кћи? После неког времена тај млади човек ме је запросио. Сетила сам се речи оца Саве: „сам живот ће показати“. Чврсто сам уверена да ме је Господ спасао од тог брака само светим молитвама оца Саве. Ради светих молитава нашег драгог оца Господ нам је свима послао радост. Погнуте главе жена је пошла на аутобуску станицу да би се вратила кући.

Код куће, када сам размислила, одлучила сам да не пристанем на то. А они одговарају: – Не бисмо желели да празник проведемо на путу, зато морамо одмах по карте. Срце ми је заиграло, али никакве могућности и наде нисам имала, јер сам морала да обилазим болесну сестру, а ни новца нисам имала. Сретнем тамо сестру у Христу и питам је: – Где бих могла да позајмим новац? Ја могу да ти дам 50 рубаља, вратићеш кад будеш могла. Отац ми је одговорио: Дајем ти благослов, само ако она то буде хтела. Ујутро је дошао лекар – инфектолог, иначе моја рођена сестра. У Дивјејеву смо се зауставили да преноћимо код матушке Магдалнне. Присећајући се прошлости, мати Магдалина је причала о следећим догађајима. је јаукнула и пала пред старчеве ноге: – Опростите, баћушка!Моја млађа ћерка се 10 година састајала са једним човеком и припремала се за удају, али он је стално одуговлачио. Он је тада био присиљен да призна да не може да је ожени. Одредили су дан грађанске регистрације, али он није дошао. Мати Софија ме је повела код оца и обратила му се молбом: – Маријица нема духовног оца. А потом нам је ипак дао благослов да идемо у манастир. Отац понови: – Треба да се разведеш, а ја ћу да се молим. Тако су се оствариле очеве речи: „Доћи ћеш за Петровски пост“. Са владиком је требало да иде матушка из цркве, која је добро познавала сва та места, а владика је оцу Сави оставио да одреди некога за четврто место у колима. Поред стога видим траг саоница, дакле, неко живи у близини. Отац је рекао: – Служба ће бити тешка и одговорна, али ништа зато, молићемо се, а тебе ће да спасава птица. Уз пут син ми каже: Мама, жао ми је што нисам питао оца шта то значи – спасаваће ме птица? Касније је причао: – У близини се налазила огромна провалија.Тек после годину дана рекла је своме брату да га позове. се тешко разболела – одузела јој се нога, лекари нису могли да помогну па је ходала на штакама. На лето, током Петровог поста, обавештени смо о очевој болести. А после изласка из болнице он је строго рекао: Зашто си дошла? Она допутује кући и учини онако како је благословио отац. Прошле су три године од тог разговора, а она ме је посаветовала да пођем код оца Саве и замолим га да ме узме за духовно чедо. После празника Рождества Христовог благословио нам је да пођемо натраг у манастир. Но, два дана пред полазак разболела се матушка која је требало да иде са нама – добила је температуру 40, па ми је отац благословио да останем и да је чувам, а они су пошли сами. Моли се за свога сина А.: „Спаси Господе сина мога А.“. Онда сам видео стог сена, пришао сам и пожелео да се увучем и да заспим. Тамо ме је дочекала љубазна домаћица и објаснила ми како да дођем до одмаралишта. Кад је први пут био на стражи, зачуо се снажан хук сове, и он се одмах сетио очевих речи: „Молићемо се, а тебе ће да спасава птица“. Отац ју је пажљиво саслушао, а онда је рекао: – Помоћи ћу ти. Уз пут је сретну пријатељи: – Јулијанија, чули смо да ти је кућа изгорела, ево ти мало новца да је подигнеш – и тако, дају мало – помало и кажу: – Нека ти Господ помогне!И онда сретнем оца у Успенском храму: – Је ли, што ти ниси донела оно? “ Затим се матушка сама, без моје помоћи, окренула ка зиду и опет заспала, а ујутро је по обичају сама устала из постеље, као да болести није ни било. И отац јој се јавио у сну са речима: – Ја се молим за све оне који се моле за мене. Са великим напором се још мало подигнем и са друге стране видим провалију још већу од оне позади. “ Потом некако невољно погледам десно и видим стрмину како се спушта све до подножја планине. Ту се преда мном појавило невелико поље, покривено зеленом травом. У том тренутку прилази нам неки младић и каже: – Отац Сава је благословио да кажем да је отац Н. Нека жена из цркве дошла нам је у посету, у стан у коме сам становала са децом, и рекла да ћу сигурно ускоро да умрем, ако је отац тако нешто рекао. Затим је отишао у олтар, а ја сам осетила радост и лакоћу: бол је ишчезао и вратила ми се снага. Послала сам телеграм и већ после неколико сати донели су ми тражену суму. Нису могли да га излече, али је умро као прави хришћанин. Једном сам стајала у Успенском храму, завршила се Литургија. Људи му као и обично препречују пут и траже благослов. новембар, празник иконе Мајке Божије „Радост свих који тугују“. Стајала сам у углу поред врата и у себи говорила: “ Оче, дајте ми нешто за благослов, данас ми је рођендан“. Када је стигао кући, испричао је како му је отац Сава помогао да се спасе. Када је дошло време да отворим падобран, он се не отвара. Видим земљу, смрт је преда мном, повиках: – Оче Саво, помози, погибох! Слава Богу што нам је дао таквог духовног оца, који брзо чује и у трену помаже. У то време имала сам их четворо, али он их је благослови петоро. Како бисмо данас били срећни када бисмо имали сина или кћер. Опет сам се сетила речи драгог оца схиигумана Саве. Имам магнетофон и врло добре снимке, имам пријатеље у хору, можемо да певамо духовне песме. Ушла сам у вагон и у мислима се обратила оцу: “ Како је лоше то што смо у разним вагонима, желела бих да сам са осталима“.Ја ни за опроштај нисам замолила, него – одмах у сузе. И онда на самом излазу, он се окрене и каже: – Не греши само онај ко ништа не ради. Са мајком сам допутовала у Печере и тамо смо провели већ читаву недељу. Он преко свих тих људи диже 20 рубаља и пита: – Ко то тамо нема новца за пут? Одједном, лево видим тамног човека са мрачним лицем који ме дозива: – Придружи ми се! Видео сам једног познатог свештеника, оца Н., који је био духовно чедо оца Саве, у подраснику, са крстом. Моја ћерка поче да плаче: – Ја више нећу да идем у цркву; тамо су рекли да ће моја мама ускоро да умре. Деца су трчала испред и сусрела оца који је ишао у храм. Ако пак останеш, као што би хтела, бићеш изложена нападу демона. Отац је знао да га она неће послушати – за пут нам је спремио само пет просфора и пет крстића, мада нас је допутовало шесторо. Када сам погледала, испоставило се да је син зарадио новац у армији и послао ми. Отац ми је у Почајев послао два духовна чеда и благословио да им сашијем монашку одежду. И мада не живи са женом, ипак, она вам неће дати мира. Али по светим очевим молитвама постала сам потпуно равнодушна према том човеку и мирно смо се разишли. Између мужа и мене постојало је нешто несхватљиво: седам пута смо се састајали и растајали. Кад је дошао до мене отац каже: – Рођендан славе незнабошци, а ми хришћани имамо имендан! Руке су почеле да ме боле, не могу да радим: треба да додајем цигле другом човеку, а оне ми испадају из руке. Истог трена падобран се отворио и ја сам се безбедно спустио на земљу. Веома сам се узнемирила и сама за себе понавл,ам: – Зашто ли сам дошла? И ево, прошло је шест година, а мени се родило пето дете. У почетку мог духовног живота направила сам многе грешке, а главна је била – непослушност духовном оцу. Симпатичан, високо образован, и, што је најважније, каже да је верујући, а и неколико пута су га видели у храму. Он изјављује: – Моје колеге са посла иду на екскурзију. Он ме је саслушао и некако невољно рекао: – Добро, ја ћу онда поћи у посету код тате. А онда се догодило чудо: прилази ми човек и каже: – Будите љубазни, уступите ми ваше, место а ви пређите у тринаести вагон, како мој син не би путовао сам.После неког времена отац нам је пришао, благословио нас, дао нам по просфору и рекао: Нисте се молиле, нити сте постиле, него сте се посваћале… Затребале су ми пелене и цуцле: родила ми се унука. Ово чудо Господ је учинио по светим молитвама оца Саве. А он ми вели: Зашто сте ви овде, где су ваше сестре? Помазала сам се још неколико пута, и све је прошло. Отац је служио молебан код моштију преподобног Сергија. Он је узео девојчицу у своју келију, помолио се и благословио им да иду кући. И гле чуда: пођем у цркву и наиђем на мужа, а он прође поред мене и не препозна ме. Затим се у Печере вратио отац Сава и испричао причу: Видео сам јуче мачка како се дочепао голубице, па сам стао да му је отимам; али он ју је стегао својим канџама и не пушта. Још један сличан случај збио се са мојом рођаком, очевим духовним чедом. Одмор је био још далеко, а мени се тако ишло код старца. Тако бих желела да читав одмор проведем у Печерима. Благословио је да закажемо парастос нашој мајци која је умрла 1949. По старчевим светим молитвама, отишао је у вечност са молитвом на уснама. Дали су ми веома сложен задатак и рок од недељу дана да га извршим. Да бих се умирила узела сам Псалтир и читала, читала… јула стигао је телеграм из Печера, а убрзо потом обрели смо се на аеродрому. А онда ми у посету дође духовна сестра и каже: – Уз молитву ћу да те измасирам уљем које ти је дао отац. После прве масаже могла сам да се померам, мада још увек уз бол, а после месец дана већ и да ходам уз помоћ штапа. Када је отац изашао из олтара девојка је помислила: „Како је мали! Девојка се увредила, па се после својој домаћици пожалила на оца. Једном отац изаће из олтара и каже нам: Ево, неки траже да им дам епитимију за грехе. Једном дођем код оца по благослов, а он каже: Треба вам соба. Једна старица ме је замолила да напишем оцу писмо и питам га да ли она може да пређе у Печере. Одговарам свима: ко год има прилику да пређе ближе манастиру, нека то и учини, па ће му живот бити другачији. А он ми исприча како га је отац изгрдио што није предао чарапе. Помолила сам се и извукла папирић на коме је писало „болница“. Дошло је време за пут, кад стиже вест да служба није договорена. У нади на чудо и на очеве свете молитве одлучујемо да ипак пођемо. И показало се да очеве речи нису представљале шалу, него духовну далековидост. Нисам послушао оца, него сам из манастира отишао недељу дана раније од онога што је он благословио. Провео сам на аеродрому тачно онолико дана, колико је отац хтео да ме задржи.Док је отац лежао у болници, пришла сам му и помислила: „Сада би било добро убрати свеже боровнице за баћушку“. Отац је прочитао моје мисли и каже: Да одете сутра у шуму по боровнице? Потом је утешио ћерку те болеснице речима: Не узнемируј се, све ће бити у реду! Чим је ојачала, Ана је пошла у Лавру да би заблагодарила Господу, преподобном Сергију и свом драгом баћушки. Она се одмах обратила свом духовном оцу, игуману Сави, за благослов: како да поступи? Лекар су се зачудили п нису могли да схвате загонетку: “ Имала је рак – и више га нема? Када су стигли на железничку станицу, Марија је одједном сишла са родитељских руку, почела да хода по перону и да прича. Отац јој је за време трудноће рекао да ће добити дечака. Потом се разболео мој рођени брат – добио је излив крви у мозак. Нас троје смо се у поноћ посвађали, а ујутро смо пошли у манастир на исповест. Обратио нам се следећим речима: – Ако камен баците у дубоку реку, вода се неће узмутити, а ако га баците у бару – хоће. Онда ме је на послу претпостављени неочекивано упитао: – Хоћеш ли на пут, да нешто обавиш? Долазим до старчеве келије, а он излази и даје ми благослов да идем на стан код А… године и уз то је додао: Она је умрла немирне душе. Прође један дан, прође други, трећи, а крај посла се никако не назире. Отац ме је из далека погледао некаквим чудним, може се рећи благосиљајућим погледом и рекао: Као што су апостоли на погреб Мајке Божије стигли на облацима,тако ћете и ви… На благајнама су биле велике гужве и нису нам дали да идемо преко реда. Сада сам, благодарећи очевим молитвама, здрава као и пре… Али блаженији су од нас они, који оца никада нису видели, па ипак верују у молитвену помоћ тог великог подвижника. Домаћица јој је одговорила: – Отац тако нешто никада не би рекао. Али Господ је на свакога од вас већ ставио Своју епитимију, и само треба мирно да је носите. Због бриге сам се разболела, уста су ми се искривила и вучем ногу. Написала сам исповест и ту изнела околности у којима живим, тражећи благослов да напустим родну кућу и одем у мали стан. Схватила сам то као благослов да променимо адресу, па сам почела да тражим нову собу. Онда изађем п видим оца како стоји пред степеницама и у рукама држи иконицу „Достојно јест“. Допутовала сам у Псков, отац Сава је тада служио у цркви преподобног Варлаама Хутинског. И мени се догађало да у мислима замолим оца за нешто, на пример, „Баћушка, требају ми панталоне, моје су већ изношене“, а он ми то по неком пошаље. Почела сам да радим у болници, посао ми се веома допао. Била сам веома разочарана због тога, али отац ми је рекао: Болница, то је – други манастир. буквално после дан или два, једној познанпци дошли су гости из Печера и донели су ми бројанице: – Ево, шаље ти отац Сава! Сели смо у аутобус, кад се испоставило да са нама путује свештеник управо из оне цркве у којој смо хтели да закажемо Литургију. У души вапим оцу: „Помози оче, уразуми баћушку да би служио“. Временске прилике нису допуштале авиону да полети за наш крај.Дођем код куварице и кажем: – Сутра идемо у шуму по боровнице, отац је благословио. Још два дана се мучио Тимотеј, није могао да стоји на служби јер га је мрачна сила обарала са могу. Било ми је лакше, а увече је било све на своме месту. У манастиру се на одмору налазио болесни свештеник К., коме су лекари одредили да стално треба да мирује у постељи. По старчевим молитвама Господ ме је тога и удостојио. За мном су ишле још две сестре, док су остали гледали горе, али се нису могли попети. Када сам ушла у братовљеву собу видела сам неког човека како седи на кревету. Са мужем живи мирно, он је добар, не пије вина, не пуши, а када је потребно – претрпи, оћути. Није нам давао велика правила, није нам налагао строге постове, заустављао нас је пред великим подвизима, али се на сваки начин трудио да нас ишчупа из страсти, да нас смири на сваком кораку, да одсече нашу самовољу. Била је сва раслабљена, а нарочито су је болеле ноге. Села сам на своје место, прекрстила се и одахнула, па смо, по милости Божијој, пошли; а жена на седишту поред мене каже: – Као да смо вас чекали. Дошла сам баш када је излазио из Михајловске цркве. Парастоси су служени један за другим, сандук је био окружен духовним чедима и богомолитељима. Толико су те чисте дечије душе биле привезане за старца… Онда се, међутим, догодила нова несрећа: – Оче помолите се за мог млађег сина: предстоји му операција киле; мени су и муж и ћерка умрли, па се бојим да не изгубим и сина. Уздржавајући се да не покажем радост, рекла сам му: – Радите како мислите да је најбоље. Изненадила сам се и помислила: „Да ли се то неко шали са мном? Једном сам отишла у шуму да берем печурке п изгубила кључ од стана. Али онда нећу стићи пре мрака натраг у шуму како бих потражила кључ. завапила сам из свог напаћеног срца: “ Оче, помолите се за мене грешну, да би Господ ради ваших светих молитава учинио чудо, па да нађем тај кључ“. Мислила сам са у себи: „Они уопште немају савести када мирно стоје и гледају како отац ради“. Неприметно сам уснула и видим: отац ми радостан прилази, полаже руку на моју главу и каже: „Праштам и разрешавам“. Таква лакоћа, као да су са мене скинули огроман терет. Слепи Иван је помислио: „Моје чарапе су потпуно поцепане; ех, када би ми отац дао друге“. Већ после годину дана, по милости Божијој и по очевим молитвама, доспела сам у Јерусалим (други су чекали на позив и по две-три године). Мојој пријатељици је рекао да те приликом монашког пострига питају да ли добровољно желиш монаштво. Људи је било мало, али имали смо осећај као да је пуна црква. После службе почели смо да се договарамо око преноћишта – ко ће где. Ујутро долази и каже: – Службе неће бити: свештеник целе ноћи није спавао, није му било добро. Мени су од радости потекле сузе, а дечак је обема рукама сложеним у крст стезао просфору на својим грудима и од радости није могао да прозбори ни речи. Склонила сам се у страну и помолила се Мајци Божијој: – Мајко Божија, никако не могу да приђем оцу, а и не знам шта бих му рекла, шта бих га питала. Сестра изађе напоље, а они је питају: – Јел’ треба нешто да вам се бетонира? Отац је исповедао, а мене су узнемиравале разне помисли. Погледала сам се и помислила: треба скромније да се облачим.Она се прво насмејала, мислила је да је реч о шали. Потом је отац одслужио молебан и од свих присутних затражио да се помоле за болесника. Није прошла ни недеља, а он се сасвим исцелио од болести. Видим тако, сви хитају у цркву на службу коју служи отац. Упитала сам неког: „На ком ће спрату да буде служба коју ће да служи наш отац? Попела сам се и видела светло место, и гроб поред зида, а на гробу – велика очева фотографија. Окренула сам се према излазу, но брат ме је позвао: – То сам ја, дођи – и насмејао се. Рекли су ми да воз полази увече, а да ни авиона до тада неће бити. Пошла сам у манастир, одстојала Литургију и замолила да одслуже молебан Мајци Божијој. Код куће су ме дочекали са радошћу, ништа се није догодило, сви су били живи, све је било у реду. Једном је код мене дошао муж са којим нисам живела већ неколико година. Питала је оца где да се смести са тако болесним ногама, мислећи да ће то бити негде близу. Вода ми је неопходна – мама је болесна, а дете је мало, стално нешто треба да се пере“. Направили су бунар и сада имамо чисту и укусну воду. Тако смо се радовале: ни ми не сметамо брату, ни брат не смета нама. Ето какво је чудо Господ учинио по светим молитвама нашег драгог баћушке! Па ја уопште нисам поднела молбу, нисам ни тражила собу“. То је био једини кључ који смо користиле и ја и газдарица. Баћушка сиђе са столичице и каже ми: – Они не виде где ексер може да прође. Са пријатељицом сам отпутовала у Печере код оца Саве. Ускоро је дошао и свештеник: – Не могу да служим, болестан сам, целе ноћи нисам спавао. Отац излази из олтара, иде право према нама и каже: – Слава Богу! Током Пасхалне недеље стојим у храму и, да ми у главу не би дошле лоше мисли, понављам у себи молитву „Царју небесни“. Када су свештеници пошли за трпезу, пролазили су између народа који је стајао уз зид са обе стране. Благајница му је мирно одговорила: – Имали смо само две карте – и затворила је прозорчић. свој Псалтир, а ја сам задржала онај који ми је отац послао за благослов. Опростила сам се са дежурном медицинском сестром и рекла да идем кући. Погледам, а баћушка већ стоји преда мном и каже: – Ево, отац Сава је дошао. – Из Сибира, живела сам у Москви, овде сам дошла из Почајева. Али те речи односиле су се на моју будућност и обистиниле су се још за очевог живота. И каже ћерка мајци: – Мама, води рачуна о свом здрављу, докле ћеш да приређујеш те обеде?То је наш воз, али нећемо стићи – каже наша сапутница. Кад дођем кући све ћу да преуредим, променићу свој живот, јер ми уопште не живимо онако како би хришћани требало да живе – закључио је мој сапутник. Били смо изненађени: зар смо тако лоше обавили посао? Једном је за време исповести отац замолио све да клекну, а и сам се бацио на колена пред олтаром. Једном смо стајали у Успенском храму, неколико људи и отац. Дакле, нашем драгом оцу Сави све је било већ откривено, јер му је Дух Свети помагао да види унапред. Али дошао је дан мога одласка, јер сам морала да се вратим на посао. Сви су били духовна чеда оца Саве и путовали су у Грузију. Али вођена невидивом силом, не знајући ни сама зашто идем, допутовала сам у Лавру. Одмах сам схватила чиме треба да се лечим: баћушка ми је зато и дао пешкир и свето масло.Тако смо трчали све до станице, и то у зимској одећи и са коферима. Подигао је руке и три пута гласно, смело и дирљиво завапио: – Господе Боже, Оче Сведржитељу, освети Духом Твојим Светим овај народ који се каје! Приђе му схимница, каже да су послали црни материјал и пита коме да га да. Тата је отишао у пензију и написао је оцу да би желео да се пресели у Загорск. Отац ми је, на испраћају, рекао: – Доћи ћеш за Петровски пост. – Како ми је жао што се растајем од драгих гостију. Овога тренутка купите своје ствари и идите на железничку станицу. Отац није имао благослов да пише писма, а нико осим мене није могао да јој одговори, јер је она само мене познавала. Помазала сам главу, обмотала тим пешкиром и одозго повезала топлим шалом.


898 comments

  1. Первый курс стероидов в интернет-магазине VipSteroid. Увеличение мышечной массы и силовых показателей у начинающих. Суммарная.

  2. Убедись, что место укола чистое и выбрано правильно чит. “куда колоть стероиды”. Достань новый шприц из упаковки, надень на него иглу и убедись.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*